• JEVREJSKI KULTURNI CENTAR "ARIE LIVNE"
    Jewish Cultural Center "Arie Livne"
  • SINAGOGA "ILONA VAJS"
    Illona Weiss Synagogue
  • MULTIMEDIJALNA SALA
    Conference room
utorak, 12 decembar 2017 14:33

U JKC „ARIE LIVNE“ PRIKAZANA PREDSTAVA „JA SAM PAS... I ZOVEM SE SALVATORE“

Autor
ocijeni
(0 glasova)

METAFORIČKA PRIČA O TEŽNJI ČOVJEKA DA PRONADJE SVOJE UTOČIŠTE

U Jevrejskom kulturnom centru „ Arie Livne“ je 8. 12. 2017. godine prikazana predstava (monodrama) pod nazivom „ Ja sam pas....I zovem se Salvatore“ radjena po knjizi mostarskog pisca Veselina Gatala, a u režiji Gordana Jeftića. Autor scenografije je Rastko Stefanović, dramaturgije Zvonko Gojković, kostimografije Maja Bolozan, kompozicije Vladimir Agić-Aga, a glavnu ulogu igra glumac Narodnog pozorišta „ Toša Jovanović“ iz Zrenjanina Miljan Vuković. Interesantna i glumački zahtjevna monodrama , čiji glavni lik je pas po imenu Salvatore, je do sada izvedena više od sto puta.

001Naš sagovornik, pisac Veselin Gatalo je autor petnaest knjiga medju kojima je knjiga „Ja sam pas...I zovem se Salvatore“ jedna od najčitanijih u biblioteci grada Sarajeva. Gospodine Gatalo, šta vas je kao pisca ponukalo da glavni lik u vašoj knjizi bude jedan pas.
„Pa, kako da vam kažem, ovo je knjiga u kojoj glavni lik jeste pas, ali to može da bude svako od nas. Svi smo mi ljudi pomalo taj pas. Malo sam se poigrao, kako bih to rekao, jer volim sve književne pravce, a posebno one koji nisu baš zastupljeni u književnosti. Prikazan je jedan pas koji može biti u Africi, Aziji.... Ne zna se u kom gradu je živio Salvatore, ne zna se u koji grad je došao, kojim putevima se sve on vraća. Kada u ratu prolazi kroz linije gdje je vojska, on ne zna čija je to vojska, ali zna kuda ide. On hoće da se vrati kući kao što to svi mi želimo. E, sada , kuća može biti metaforična stvar. To može biti vraćanje sebi, svojoj familiji. Možda se neki i vrate toj kući za kojom tragaju. E, upravo taj put prolazi pas Salvatore kao što ga svi mi prolazimo.“

Zašto ste na konstataciju da ste književnik reagovali negacijom?
„Ja više volim reći da sam pisac. Naime, mnogo je ljudi koji sebe nazivaju književnicima. Neki od njih žive od tudjeg pisanja, a to znači da pišu kritike, osvrte, predstavljaju druge književnike ili stvaraju nove književnike. Oni odlučuju šta je dobro, a šta je loše. Rade stvari koje zapravo ne bi trebali raditi. Ja sam, pak, samo pisac. To znači , da živim od pisanja , a ne od knjiga. Ova knjiga po kojoj je uradjena predstava je najčitanija u biblioteci grada Sarajeva. Novac sam dobio samo od prvog izdanja štampanog u 1000 primjeraka. Ona se doštampava, a mislim i ostale knjige. To sve govori o izdavaštvu danas, ali ja smatram, da je bolje da nadjem neki drugi način da preživim nego da sada utjerujem te dugove.

Vaša rečenica, da živite od pisanja, a ne od knjiga je uvertira za pitanja, kakav je status knjige i književnosti u vremenu kada imamo „na sceni“ pojavu „subkulture“ koja svoje uporište ima u, tako da kažem, kiču, šundu ...!?
„Pisci vole reći, da su ljudi nepismeni, da ne vole knjigu, a to je jedna velika laž. Ljudi itekako čitaju i vole da čitaju. Ali, da bi to radili potrebno je napisati dobru knjigu. A, kakva bi to trebala da bude knjiga !? Znate, ne možete se ugledati na Dostojevskog i imati opis na četiri strane iz razloga, jer danas ljudi nemaju više strpljenja ni vremena za čitanje takve literature. Koja je svakako genijalna. Pa, ako ne možete da sročite opis u tri do četiri rečenice onda nemojte ni opisivati“.

Što upućuje na zaključak, da je i književnost u medjuvremenu evoluirala.
„Itekako. Kao i sve oko nas. Ako mislite da čitaju vaše knjige, onda današnja književnost mora biti korak ka scenariju. On je kostur neke knjige od kog može nastati kasnije neki film, pozorišna predstava. Dovoljno se približiti scenariju znači da ste na pravom putu da budete dobitnik. A, ako se ovome doda i dobar opis, nije važno koliko će stranica imati, onda ste blizu onog što se zove dobra knjiiga.

Vaš književni opus je koloritan. Niste od onih pisaca koji zastupaju isključivo jedan pravac u književnosti i po čemu su postali biti prepoznatljivi, čitani ili pretenduju da to budu.
„Moja ciljna grupa su ljudi koji ne vole da čitaju. Jer, lako je pisati za one koji vole da čitaju bez obzira da li je to vrijedno čitanja ili nije. Recimo, imate ljude kao što je David Albahari gdje se malo njih može pozvati na solidno poznavanje njegovih djela, ali svi znaju ko je on. Trudio sam se da budu zastupljeni svi književni žanrovi i da animiram sve ciljne grupe. Od djece do starijih ljudi. Autor sam zbirki priča, romana, knjiga naučne fantastike, proze pa do alegorijske proze. Mislim da sam uspio solidno „dohvatiti“ i nekoliko drama koje se prikazuju, a vrijeme je da napravim nešto baš veliko, ali o tom po tom. Poslije 15 objavljenih knjiga mogu sebi dozvoliti da radim ono što stvarno hoću, da radim bez obzira hoće li me ljudi čitati ili ne.“

Vi ste od onih pisaca, ljudi koji ponekad govore i ono što drugi ne vole da čuju i bez obzira na reakcije, posljedice!?
„Ako se unutrašnji osjećaj nepravde ne ispolji javno, spaliće onoga koji ga nosi. Puno mi je „jeftinije“ da to izrazim nego da završi unutar mene, jer se tada loše osjećam, loše spavam. Više volim to reći onima kojima moje razmišljanje smeta, da se oni onda loše osjećaju“.

Domaćoj javnosti ste poznat i po autorskoj emisiji „ Ljudovanje“ koja se prikazuje na RTRS. Reklo bi se netipična tv emisija.
„Pa i ta emisija je napravljena za ljude koji ne vole televiziju. Ja više volim razgovor oslobodjen tipične, žurnalističke terminologije, a to je „pitanje-odgovor“ te ona budnost da se emisija „ne otme kontroli“, kako bih to rekao. Naime, kada emisija startuje ja ne znam gdje će me odvesti i to zavisi od teme, gosta, mene...No, ja se nikada ne bih poigrao sa čitaocima i gledaocima, jer su to ljudi koje izuzetno poštujem. Kritika ne dolazi u obzir, a ako se i dogodi nekada onda je to nesvjesna reakcija.“

013Glumac Narodnog pozorišta „ Toša Jovanović“ iz Zrenjanina Miljan Vuković je glumu zavolio u djetinjstvu dok su mu čitali bajke, a desetak godina kasnije donio i životnu odluku, da će gluma biti njegova životna profesija. Diplomirao je na Univerzitetu „Dzemal Bijedić“ u Mostaru što je i bilo prvo pitanje, šta je uticalo da se upiše na mostarsku akademiju imajući u vidu veliki izbor pozorišnih akademija na teritoriji gdje je rodjen?
„Akademiju sam završio u jednoj divnoj atmosferi sa divnim ljudima, profesorom Tahirom Nikšićem, profesoricom Tanjom Miletić Oručević, Milošem Lazinom, profesorima iz Poljske, SAD, Verinom Karajicom, Snježanom Martinović....Niste jedini koji me pitate, od kud ja u Mostaru. To me svi pitaju. A, to je za mene jedna duga priča, za jedan duži intervju, ali ću ukratko reći kako je do toga došlo. Naime, bio sam na Festivalu autorske poetike koji je organizovao Sead Djulić i rekli su mi da se otvara škola glume u Mostaru, odnosno akademija. Ja sam to tada prihvatio u stilu „važi“. Izmedju ostalog sam bio na prijemnom ispitu u Banja Luci. Očekivao sam i nadao sam se, da ću biti primljen, ali nisam. To mi je teško palo i onda sam razočaran i tužan hteo da pošaljem majci poruku, da se vraćam kući. Otvorio sam email i video da je prijemni na akademiji u Mostaru sutradan. Probudila se tada u meni neka želja za neprihvatanjem takve vrste odluke, da ja ne mogu da se bavim glumom. Seo sam na autobus, prijatelji su mi dali novac za kartu i boks cigareta i krenuo sam u Mostar. I tu se širi priča za koju sam već rekao da je dugačka“.

Reklo bi se, čudni su putevi glumački!?
„Čudni su generalno putevi. Fenomen dobre energije valjda negdje funkcioniše i ja se uvek nadam, da se dobra energija vraća dobrom energijom, a da negativnu treba da progutamo, „svarimo“ i pretvorimo u pozitivnu te tako prekinemo lanac negativnosti.

Večeras smo vas gledali u ulozi psa po imenu Salvatore. Monodrama koja je sudeći po onom što smo imali priliku vidjeti zahtjevna, jer je potrebna i solidna fizička kondicija, komunicirate sa publikom dok glumite, oponašate pseće pokrete, lavež, jedete iz posudica. Kako je došlo do izbora takve uloge ?
„Ova priča o psu zvanom Salvatore, odnosno predstava koju izvodim je nastala prije desetak godina. Upravo sam pre par meseci proslavio njen jubilej. Odlučio sam se za Salvatorea tako što sam se kao mlad glumac , koji ne zna šta će sam sa sobom, setio u jednom trenutku svog prijatelja Veselina Gatala. Nazvao sam ga i rekao mu , „ Sećaš se one mostarske večeri kad smo se tako fino proveli? Rekao si mi tada, da imaš neki super roman i da bi to mogla biti monodrama te da bih ja tu mogao da radim.“ I tako je to krenulo, a kasnije i zaživelo na obostrano zadovoljstvo. Premijerno izvodjenje monodrame je bilo u atrijumu Narodnog pozorišta „ Toša Jovanović“, u kultnom klubu „Zeleno zvono“ koji je držao moj prijatelj Branislav Grubački, 28. 6. 2017. godine. Ja nisam beležio niti vodio računa gde se i koliko puta odigrala predstava. Jednostavno, nisam želeo da se bavim faktografijom. Ali, dosta sam je puta odigrao. Nekad pred 350 ljudi, a glumio sam i pred dvoje ljudi. Trudio sam se da je uvek odigram isto. Drago mi je bilo videti, da u njoj uživa i malobrojna publika. Da predstavu doživljavaju.

Zasigurno je repertoar koji glumite raznovrstan imajući u vidu da ste stalno angažovani u zrenjaninskom pozorištu koje ima renome u svijetu pozorišne umjetnosti. Možete li izdvojiti neku ulogu kao „vašu“, posebnu. Odnosno, preferirate li odredjeni žanr ?
„Znate, to je produkcija zrenjaninskog pozorišta. Igramo jedan širok repertoar koji priliči jednom pozorištu. Kako da kažem, repertoarska politika neke kuće ne zavisi od pojedinca ili glumca već više od toga , koja je idejna politika i šta želimo da postignemo. Neke predstave su više gledane, neke manje, ali u principu treba da radimo na tome , da obrazujemo publiku i da radimo sa njom na tome da se i oni malo predstave, prate i razumeju ono što radimo.

Pitanje, kakav je položaj glumca danas je postalo da bude stereotipno. Hoće se reći, da je nezaobilazno u skoro svim intervjuima čiji su sagovornici umjetnici, a odgovor....!?
„Bolje da ne pričamo. Preživljavamo. Pa, to nije ni preživljavanje. Svojevremeno sam rekao rečenicu, da li sam je negde čuo ili sam je u tom momentu sam smislio, a ona glasi, „umetnost preživljavanja“. Da, baš tako. Uporno govorim, da vremena nisu teška nego ljudi postaju biti sve teži i teži. Mislim da sam dovoljno rekao. I koristim priliku, da izrazim veliko zadovoljstvo što večeras gostujem u ovom kulturnom centru, pred banjalučkom publikom“.

 

  • 001
  • 002
  • 003
  • 004
  • 005
  • 006
  • 007
  • 008
  • 009
  • 010
  • 011
  • 012
  • 013
  • 014
  • 015
  • 016
  • 017
  • 018
  • 019
  • 020
  • 021
  • 022
  • 023
  • 024
  • 025
  • 026
  • 027
  • 028
  • 029
  • 030
  • 031
pogledano 662 puta Zadnji put promjenjen utorak, 12 decembar 2017 14:45