• JEVREJSKI KULTURNI CENTAR "ARIE LIVNE"
    Jewish Cultural Center "Arie Livne"
  • SINAGOGA "ILONA VAJS"
    Illona Weiss Synagogue
  • MULTIMEDIJALNA SALA
    Conference room
ponedeljak, 21 maj 2018 12:06

PERFORMANS “NINDŽA OD JAPANA SA BALKANA“ AUTORKE MARIJE GRUJIĆ-BEPA

Autor
ocijeni
(0 glasova)

SVE MOJE NULE !

001U Jevrejskom kulturnom centru „ Arie Livne“ je 04. 05. 2018. godine izveden performans pod nazivom „Nindža od Japana sa Balkana“ čiji je autor Marija Grujić-Bepa. Riječ je o ličnoj priči koja nas uvodi u avanturu – na putovanje heroja od Japana sa Balkana, knjizi koja je posvećena istraživanju sebe, koja se bavi promjenama, stavaranjem svijesti o sebi, drugima, svijetu oko nas. Autorka je opusa pod nazivom „Heroji novog doba“ koji se bavi osluškivanjem, razumjevanjem, razvojem ličnosti. Petnaest godina se posvećeno bavi temom, kako da želja ljudskog srca postane stvarnost njegovog bića na različite načine. Za sebe voli da kaže, da je mentorka i prijatelj duše generacijama i generacijama heroja na njihovim herojskim putovanjima.

Odluka , da druženje sa posjetiocima ne bude puko iščitavanje odlomaka iz knjige već da svoja iskustva, koja su njena tema, podijeli na drugačiji način je nastala, jer Marija voli da napravi atmosferu koju naziva “mali kutak”.
“Volim velike priče, uzbudljivo mi je da kažem da sam reformator, pisac, učitelj životnih veština. I ova priča večeras je jedna koju bih tako nazvala. Ovde sam sa ciljem, da svi napravimo jedan mali kutak u kome ćemo se svi osećati udobno i pričati neke naše velike priče. Ja jesam ovde kako bi se organizovalo književno veče tokom kojeg ću nešto pročitati. Ali, odlučila sam da to ipak bude performans, jer je naprosto i tema knjige takva. Osim toga, ja sam inspirisana i ovim ambijentom i svime onim što me večeras okružuje, ovim kutkom, gradom, rekom ...“

003Na pitanje šta je tema knjige je odgovorila, da je to neko drugi sažeo , pa rekao, da je „Nindza od Japana sa Balkana“ priča koja nas uvodi u avanturu, putovanje heroja od Japana sa Balkana, istraživanje sebe, priča koja govori o putu ka svijesti do visoke svjesnosti, o sebi, drugima, svijetu oko nas. No, Marija kaže, da je knjiga je i mnogo više od toga.
„Ja nemam veliki spisateljski staž. Mlad sam pisac i pišem nekih pet, šest godina. Ovo je moj književni prvenac koji ja volim da „prigrlim“. A, to znači, da je to – to. Jer, pisci kada okončaju svoje delo često imaju problem kasnijeg odnosa prema njemu. Nešto bi dodali, a nešto oduzeli. Ovo je priča o tome kako sam u boraveći u Japanu shvatila da sam „nindža“, kako sam odbacila oklope koje sam i sama sebi nametnula, ali i one koji su nastali od svih mojih dana sa Balkana. U ovoj knjizi se hoće reći, da je moj život jedna velika priča koja govori kako sam više puta ostajala bez zanimanja, bez ideje čime bih se bavila i kako sam svo vreme bila u potrazi i nisam stala dok se nisam pronašla. Ja i dalje putujem. I ne stajem. I pravim svet koji je po mom ukusu. Ona govori i kako sam se borila protiv svojih demona, ali ih i prihvatila da bih to sve na kraju transformisala. „Nindža od Japana sa Balkana je priča o „militantnom mučeniku“, korporativnom svetu.....“

Nula kao početak svega.....!?

„Da, ova knjiga se može nazvati i „Sve moje nule“. Relativiziraću taj pojam „nula“. Naime, shvatila sam koliko se mi bojimo da pogrešimo, da ipak nešto i ne volimo da idemo iz početka. U ovoj knjizi se govori kako sam ja te sve svoje nule tranformisala susrećući se sa njima. Ne znam, možda sam ih imala više nego drugi, možda ne, ali sam ih više povezala. Moja prva nula datira iz juna 1991. godine kada sam završila fakultet u državi u kojoj sam , kao najbolji student, imala državnu stipenduju (oko 700 KM). Počela sam da radim i prva plata mi je bila 5 KM. To su bile te devedesete kada je trebalo zaista biti „nindža“ da bi se preživelo. Četiri godine sam radila u školi, jednu sam generaciju ispratila i zaključila da to nije nešto što bih ja mogla da radim. A, jedino o čemu sam celi život maštala jeste da budem matematičar. No, ja 1. 6. 1996. godine dajem otkaz u školi, sve knjige predajem matematičkoj biblioteci. Bila je to stvarno jedna nula“.

Profesorica matematike se zapošljava u kafani !?

005Da, a ja to u mojim knjigama zovem „underground“. Čekala sam da mi se neka vrata otvore, ali dugo nisu. Ono što mi je žao što nisam uradila radeći u kafani jeste, da se nisam „pustila“. Pojasniću vam šta to znači. Znate, ono, moji preci su bili školovani ljudi i nekako ne bi bili srećni mojim angažmanom. Pa sam to gde sam, i jesam volela i nisam. Nešto „na pola puta“. Onda sam se „pustila“ i shvatila da je kafana jedno super mesto, da tamo vodim divne razgovore, slušam odličnu muziku, pa neka pažnja gostiju....Kada sam to uradila počele su se dogadjati neke druge stvari. Kasnije, kada sam dospela u te ekspertske krugove gde se vodi razgovori o nekim velikim temama, pomislila sam kako sam bila nepravedna. Jer, sam u kafani naučila da pregovaram i još što šta, a što je jako važno na tom „putu nindže“. Zato ću, kada budem radila neke performanse povezati i kafanu“.

Šta je „kontejner“!?

„Roditelji su me učili da se poštuje svako bez obzira na zanimanje i status. To sam tada teoretski doživljavala, a suštinski još ne. Dok sam stajala za šankom mi se dešavalo, da me neki ljudi uopšte nisu primećivali iako sam bila doterana, elokventna, ljubazna.... Mislim, profesor matematike. Jel, !? Hoću zapravo reći, koliko ne vidimo jedni druge. Posebno u današanje vrijeme. A, nisu me videli, jer sam ja bila konobarica, pa sam počela da gledam ljude na drugi način. E, to što ne vidimo sve više jedni druge ja zovem „kontejner“. Živimo u „kontejneru“ starih misli i ideja, vrtimo razne probleme ne videći neke ljude koji su oko nas. Poenta je da se svako rješenje nameće kada se „otvorimo“. To je i razlog da sam imala odličnu komunikaciju sa osobljem ( konobari, portiri, vozači.....) dok sam radila u Izvršnom veću Vojvodine.“

Iz kafane u Japan !?

006Da, profesor matematike završi u kafani , ali tu nije kraj. Zapravo, bio je to početak. Opet ta nula o kojoj govorim. Završavam specijalističke studije menadžmenta „ New Public Menagement“ u Tokiju, pa onda počinjem raditi na brodu. Obišla sam celi svet, bila na sjajnim pozicijama sa odličnim primanjima, ali opet nula. Jer, ja sam ih pravila. Suočavala sam se sa većinom svojih strahova, da ne radim, nemam prihod, da nisam platila stan, da nemam stalne adrese stanovanja....

Ko su heroji novog doba ?

„ To su ljudi koji , znate, nemaju one herkulovske poduhvate...To su oni koji poseduju svakodnevnu hrabrost, a koja podrazumeva, da treba da sledimo svoju emociju, svoje vatre... Ja lično bez nje ne mogu da živim. Kada izgubim tu vatru ja se osjećam nefunkcionalno, neupotrebljivo. Zato izmislim neko novo „loženje“ i onda se nekako tako „osvežavam“. Svakodnevna hrabrost (herojska hrabrost) znači, da treba da pratimo sebe, svoje radosti, šanse. Da kažemo „da“ kada tako srce kaže, kao i „ne“. Treba imati taj „nos“ za to „da“ i „ne“. Naime, srećem ljude koji su završili velike škole, imaju veliki intelekt ali nemaju tu svakodnevnu hrabrost koju ja zovem herojskom.“

Na kraju performansa se zahvalila domaćinu- Jevrejskom kulturnom centru „ Arie Livne“, posjetiocima koji su pažljivo pratili njenu „priču heroja“.
„Na moja predavanja dolaze ljudi koji imaju sličan senzibilitet. Vodim se onom, „ sličan se sličnom raduje“. Ljudi sa kojima radim su, tako da kažem, moje ogledalo, jer se „preslikavamo“, a to je važno. Kao i to, da što sam bliža sebi to sam bliža okolini“.

 

pogledano 312 puta Zadnji put promjenjen ponedeljak, 21 maj 2018 12:18