• SINAGOGA "ILONA VAJS"
    Illona Weiss Synagogue
  • MULTIMEDIJALNA SALA
    Conference room
  • JEVREJSKI KULTURNI CENTAR "ARIE LIVNE"
    Jewish Cultural Center "Arie Livne"
Thursday, 22 September 2016 10:52

PROMOCIJA ROMANA „PORAJMOS“ I „ MEDJU ŽIVIMA“ AUTORA DUŠANA SAVIĆA

Written by
Rate this item
(0 votes)

U okviru Kulturne manifestacije „ Dani Izraela i jevrejske kulture“ 2016 .godine održana je promocija dva romana, „Porajmos“ i „ Medju živima“ autora Dušana Savića koji govore o zločinima bez pretenciozne osude, ali i sjećanju na njih koje treba pamtiti, životu koji treba slaviti, ljudskim sudbinama u teškim vremenima.
Prisustvovali su poznati i priznati književnici iz Banja Luke, novinari, predstavnici Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva, direktor Dječijeg pozorišta Republike Srpske Predrag Bjelošević, direktor JKC „Arie Livne Djordje Mikeš koji se u ime kulturne ustanove zahvalio književniku na gostovanju.
O stvaralaštvu i životu Dušana Savić su govorili, književnik Slobodan Bošković i profesor na Filološkom fakultetu u Banja Luci Sanja Macura.

I NA DNU BEZNAĐA POSTOJI NADA

14438927 2121610668064045 1950709641 o„Večeras, imamo priliku da se družimo sa piscem koji je relativno kasno zakoračio u svijet literature, ali, moram odmah da naglasim, da to nimalo ne umanjuje značaj ova dva romana o kojima će biti riječi i da je to rijetkost medju piscima. A, zašto je došlo do kasnog angažamana, kasnije će nam sam pisac pojasniti. Ono što bih želio da kažem na početku je, da je za mene kao pisca i nekog ko je prikazivao knjige, novost u romanima Dušana Savića to - da je na najbolji mogući način pretočio dio filmske umjetnosti u jedno književno stvaralaštvo. Čitajući, na momente sam, tako da kažem, mogao da vidim filmske scene“, rekao je Slobodan Bošković.
Profesor na Filološkom fakultetu u Banja Luci Sanja Macura je izrazila zadovoljstvo što ima priliku da govori o oba romana na jednom mjestu.
„Imala sam priliku da prošle godine, na Sajmu knjiga u Beogradu, govorim o romanu „ Medju živima“, a ove godine i o tom djelu i romanu „ Porajmos“ koji je na mene ostavio isto snažan utisak kao i „Medu živima“. Ja ne volim da na promocijama govorim tipično kritičarski bez obzira na to ko sjedio u publici i zato što je to prvenstveno priča o nečem što je na mene ostavilo intimni, čitalački trag.“
Poznanstvo sa književnikom Dušanom Savićem, kako reče profesorica Macura, datira nakon jednog neformalnog druženja sa književnikom Rankom Risojevićem, a onda je uslijedio i drugi susret. Nakon čitanja prvih stranica oba romana je shvatila, da je riječ o kvalitetnim književnim djelima koja zaslužuju posebnu pažnju.
„Pročitala sam taj roman i bila veoma iznenadjena onim što sam saznala iz njega. Naime, ime i prezime književnika mi je bilo, blago rečeno, nepoznato u svijetu savremene srpske književnosti koju pretendujem pratiti. Bila sam zatečena stilom pisanja koji je bio potpuno svjež i jasan. Moj drugi susret sa Savićem je bio anonimnog tipa. On je poslao rukopis romana „Medju živima“ za književnu nagradu „Zlatna sova“, a medju članovima žirija je bila i moja malenkost. Nadala sam se da će ući medju tri nagradjena rukopisa, ali je ušao samo u onaj krug rukopisa koji su objavljeni. Dakle, bez toga da bude nagradjen.“
Podsjetila je, da je Dušan Savić član Udruženja književnika Republike Srpske, Udruženja književnika Vojvodine, austrijskog PEN centra. Da živi izmedju Beča, Sombora, Banja Luke, ali da se ta, kako reče Macura, njegova raspolućenost, to književnikovo bitisanje u više gradova ne osjeća u njegovim romanima. Da ta mjesta nisu neka tačka oko koje se vrti tematika u knjigama.
„Znate, radi se o tematici koja se tiče ljudskih sudbina u nekim teškim vremenima, a oba romana su ipak priča za sebe. Pa, prosto ne znam kako ih staviti u istu promociju. No, zasigurno ćemo se snaći i na kraju ovog izlaganja shvatiti njihovu suštinu i poruku koju je njima želio da prenese javnosti Dušan Savić. Ima jedna rečenica koja kaže, „ Ne zapisuj ništa što ne želiš da neko drugi pročita“ i ona stoji kao motivaciona u oba romana. Na nju bih nadovezala još jednu misao, „ Istina pisana tudjom rukom je često opasnija od mača“, što je takodje nešto što je imanentno ovim književnim djelima. Jer, Dušan Savić je uspio da u njima ostavi jedno validno svjedočenje o vremenu, dogadjajima, ljudima u jednom istorijskom i teškom periodu. Naime, mi živimo u ambijentu u kojem je prisutna takva žedj za revizijom istorije, želja pojedinih da o nama i o onom što se dešavalo na ovim prostorima u prethodnom periodu pišu nekim drugim jezikom. Hoću reći, da prepravljaju utvrdjene činjenice. Da pišu preko onoga što već postoji, a što je suprotno od istine. Na sreću, postoje oni koji žele da zaštite generacije od takve revizije, izvitoperenih činjenica, a medju njima je svakako književnik Dušan Savić.“
Profesorica Sanja Macura kaže, da je čitanju romana „ Porajmos“ prišla sa odredjenim predubjedjenjem. Naime, poznato je značenje riječi „porajmos“. Da se odnosi na genocid i Holokaust počinjen nad romskim, srpskim i jevrejskim narodom. Da označava ljudsko beznadje, bol, patnju u Drugom svjetskom ratu. No, kako reče, takve vrste očaja nije bilo u romanu.
„Očekivala sam obrise smrti. No, toga nije bilo. Iz ovog romana, zapravo, progovara život koji se prelio u roman „Medju živima“. Ono na čemu je koncipiran roman „ Porajmos“ jeste povezivanje sudbine jednog Roma, Jevrejina i Srbina koji se u nekim normalnim okolnostima nikada, vjerovatno, ne bi ni sreli. A, koje je ludilo zvano Drugi svjetski rat dovelo na istu raskrsnicu životnih puteva. Koju, na žalost, nisu svi prošli na isti način. Ukratko, u središtu romana „Porajmos“ stoji nešto što bih nazvala - pisanje o zločinu bez osude. Ne bez osude zločina samog po sebi, nego nema tog pretencioznog pokušaja da kažemo – da je svaki pripadnik nekog pokreta, koji je istorijski definisan kao zločinački, ili pak pripadnik naroda u čije ime su pojedini organizovali zločine isti kao taj pokret odnosno organizacija. Naprotiv, toga nema u ovim romanima. I to je jako važna poruka. U ovom romanu nalazimo one koji su spasili život tom Jevrejinu, jedno vrijeme uspjevali da održe u životu i tog muzičara Roma i treći junak koji je Srbin.“
Ne voli kaže da prepričava radnju knjige, jer svaki čitalac treba da čitajući doživi na svoj način i donese induvidualni zaključak. No, ne može, a da kao stručnjak ne kaže, da se u romanu „ Medju živima“ radi o likovima koji se našli u onoj životnoj situaciji u kojoj je sve bude promijenjeno u jednoj sekundi.
„On vrvi od likova, poruka onih koji su ostali živi. Mnogo njih je ubijeno u najstrašnijim godinama od kada postoji ljudska civilizacija. Ali, u romanu „Medju živima“ su glasovi onih koji su opstali. Koliko god je strašno prihvatiti činjenicu nestajanja ljudskog bića, ostaju oni koji sa sobom nose pečat toga što su živi i pečat toga, da su svi njihovi nestali. I oni nastavljaju da tragaju za svojim najmilijima, nadaju se da su živi. Koliki je teret života poslije tako masovnog ubijanja, smrti, toliko je isti teret spoznaje, da je možda, tamo negdje živ neko ko ti je blizak. A, to i jeste suština ovog romana.“
„Bog više neće imati prilku da broji njihove suze“, kaže autor romana „Medju živima“. Ali, taman kada pomislite, da će ostaviti nekome šansu da bez strašnog biljega od rata nastavi da živi, taj „neko“, kako je obrazložila prof. Macura, ipak biva nemilosrdan. „ Jer, Bog ipak broji suze“, predočila je nekoliko rečenica iz romana koje nisu ostavile ni publiku ravnodušnom.
„Koliko god da trajao trenutak sa bližnjima, on ne može da bude suviše dug. Jer, nikada ne znamo, da li će sledeći trenutak bespovratno da ih oduzme od nas. I da su oni živi onoliko koliko smo mi živi. Što mislim da je poruka ovih romana koje sam ja izuzetno emotivno doživjela.“
14438927 2121610934730685 452954679 oProfesorica Sanja Macura kaže, da je za oba romana zajedničko to, da su knjige pune života i da, uprkos činjenici da je riječ o tematici u kojoj je smrt konstantno prisutna ipak nema patetizacije likova, dogadjaja. Nema, patetizacije jedne strašne priče. Osvrnula se i na komentar g.Boškovića, da se čitajući oba romana stiče utisak kao da su pisani za scenario, kao da je riječ o filmu koji „teče“ kroz knjige. Njeno je mišljenje, da bi bila beskrajna šteta kada se ne bio snimio film upravo prema onom što je napisano u romanima i naglasila, da nijedan od dva romana nisu „platili danak“ toga što su pisani, uslovno rečeno, filmskim stilom. Ona smatra da su time još više obogaćeni.
„O ovoj temi na način na koji je to uradio Dušan Savić, koliko je meni poznato, ne piše niko i zato toplo preporučujem oba romana čitaocima, jer u njima možete pronaći svaki današnji trenutak kao i ono kroz šta smo prošli nedavno na ovim prostorima te najstrašnije trenutke koji su se dogodili u istoriji civilizacije, u Drugom svjetskom ratu. Ovo su romani koji govore o opstanku, makar kroz sjećanje, kroz činjenicu da neko zna da si bio tu čak i ako fizički više nisi prisutan. To je ta slava životu gdje nema odustajanja. Jer, čak i na dnu beznadja mora da postoji nada. Jedan od junaka kaže „ Gubim nadu, ali ako je izgubim ništa se više ne može promijeniti. Dakle, i na dnu koji se zvao Aušvic je morala da postoji nada.“
Nakon pogovora književnika Slobodana Boškovića i profesorice Sanje Macure, obratio se autor romana „ Porajmos“ i „Medju živima“ Dušan Savić. Oba književna kritičara su se osvrnula na stil pisanja koji podsjeća na filmski scenario. Naime, g. Savić je veliki prijatelj čuvenog, jugoslovenskog režisera Lordana Zafranovića, njegov dugodišnji saradnik na filmskim projektima što je svakako imalo odredjeni uticaj na njegov stvaralački rad.
„Kako bih to rekao, želio sam da tim filmskim slikama stvorim neke žive slike u knjigama. Znači, da kada neko čita ono što je prozno napisano, da ima osećaj da to gleda kroz objektiv kamere. Bio sam dugo pomoćnik Lordana Zafranovića i on je čest gost kod nas kada je na relaciji Prag-Zagreb. Tokom jedne posete, nešto sam se motao po kuhinji, a on je ostao da razgovara sa suprugom. Čuo sam kako je rekao supruzi, „Nikada nisam imao boljeg pomoćnika od Duje“. Tako me zvao. Na što sam mu ja odgovorio, „ Pa, to mi nikada nisi rekao“, a on dodao, „ Pa, da sam ti rekao ti bi se pohasio i ne bi bio ono što jesi“. Istina je da je druženje i rad sa takvim filmskim velikanom uticalo na moje pisanje.“
No, na stvaralaštvo književnika Dušana Savića imale su, može se reći, presudan značaj neke životne okolnosti. Teška saobraćajna nesreća koju je 1999. godine doživio u Banja Luci te druženje sa intelektualcima iz naših krajeva, u Beču odredili su putanju njegovog književnog rada.
„Da, nakon saobraćajne nezgode sam otišao u invalidsku penziju kao mlad čovek, sa nekih 48 godina. Stvorio se jedan višak vremena koji sam trebao da iskoristim. Od malena sam imao amfiniteta prema pisanju, ali tada nisam imao to preko potrebno vreme. Ženidba, deca, trka za zaradom da opstane porodica su me sprečavali. E, onda, pošto sam veći deo života radio na filmu, od mladih dana bio medju glumcima, nekako je ta kreativnost bila stalno u meni, negde čučala, ali nikako da se ispolji. Taj ogromni višak vremena stvoren nakon nesreće je, pored navedenog, bio inicijalan da krenem pisati. U Beču upoznajem jednog kolegu koji je predložio da posetimo klub u kom se sastaju intelektualci, pisci, pesnici...Bio je to predivan podrumski prostor i tu se spontano došlo do ideje, da nas dvanaest osnujemo udruženje koje smo nazvali „ Bojaton“. Pa, smo organizovali izložbe, promocije, jer je poznato da je austrijska vlada spremna da pomogne rad zavičajnih klubova u njenoj zemlji. Našli smo se iz raznih branši i tako je to krenulo. A, meni je zapalo, eto slučajnosti, da se pobrinem oko pisanja.“
Napisao je, priča, Dušan Savić prvo zbirku poezije, ali nije bio zadovoljan, pa je odlučio da se oproba u prozi. Uslijedila je zbirku kratkih priča pod nazivom „Sedlo - Banja Luka iz kofera uspomena“.
„Priču pod nazivom „Sedlo“ je objavila beogradska „Politika“ 2007. godine što je bila velika motivacija za mene. Te priče su nastale slušajući ono što su pričali moj otac, što se govorilo u familiji. Želeo sam da se to ne zaboravi i tako je nastala. No, još sam bio neiskusan u tom poslu. Setio sam se priče američkog književnika Vilijama Foknera koji je rekao, da onaj koji počne da se bavi literaturom prvo piše pesme. Pa, onda vidi da to ne ide te počne da piše kratke priče. Pa, kada vidi da i to ne ide, onda se nadje u romanu. Što bi se moglo odnositi i na mene. Elem, pošto kratke priče niko neće da objavljuje i kratku formu, pokušao sam da napravim nešto izmedju, a što je dovelo do ovakog načina pisanja - da sve bude roman, ali da se može razdvojiti i kao zasebna priča.“
Na pitanje, da nije, možda, počeo kasno da se bavi pisanjem, replicirala je profesorica Sanja Macura.
„Šta znači na vrijeme !? To znači u pravo vrijeme. U vrijeme kada je iz ko zna kakavih životnih okolnosti bio baš trenutak da Dušan Savić može da piše na ovakav način. Postoje ljudi koji, zapravo, nikada ne udju u svijet pisane riječi, a počnu „na vrijeme“. Nekada mi, da vam pravo kažem, treba detoksikacija nakon čitanja pojedinih rukopisa. Pa bih u kontekstu ove priče o tome, da li je neko kasno ili rano počeo da piše, podsjetila na jednu rečenicu koja se provalačila kroz sve moguće tekstove o Meši Selimoviću. Znate, i za njega se govorilo da je realtivo kasno počeo da piše, u četrdesetim godinama. Za mene, mladog studenta, to su bile kasne godine, ali to nije bilo kasno. Nikako“.
Zajednički zaključak sviju koji su učestvovali u promociji ova dva romana glasi, da predstavljaju cjelinu, da u njima postoji poruka kojom se kaže, da se ništa ne dešava slučajno. Da postoji „nešto što je iznad nas“, da to „nešto“ rukovodi svima nama. Ali, i da na drugoj strani postoje životne odluke koje su isključivo naše i u kojima, kada ih donosimo moralno čisti pred samim sobom, onda smo i pred tim „nekim“, „nečim“ takodje moralno čisti. Jer, nikada čovjek ne zna zašto je nešto dobro ma koliko izgledalo strašno u odredjenom trenutku.
„Kažu, da se uvijek sve dešava baš tada kada i treba. To je ona, naša, vječna misao, „ pusti, ne znaš zašto je nešto dobro“. Tako da lično mislim, da su romani „Porajmos“ i „ Medju živima“ nastali baš u trenutku kada je to trebalo. Mnogo šta se ima reći o ovim romanima. No, kako sam to već rekla, prepustiću to čitalačkoj publici, kritičarima“, poručila je na kraju izlaganja profesorica Sanja Macura

Biografija

14424136 2121610098064102 114625536 oKnjiževnik Dušan Savić je rodjen 21.08.1952.godine u Banja Luci. Veći dio života je proveo u Zagrebu gdje je radio kao producent i pomoćnik režije. Početkom devedetih odlazi u Beč gdje radi kao nastavnik u austrijskim redovnim školama. Nakon saobraćajne nesreće koju je 1999. godine doživio u Banja Luci, okrenuo se vajanju i literarnom stvaralaštvu. Prvu zbirku pjesama pod nazivom „ Kamenje govori“ objavio je 2006.godine za bugarsku izdavačku kuću, u Sofiji. Roman „ Bečki točak“ je objavio 2009.godine na srpskom, a zatim na njemačkom jeziku. Na konkursu za kratku priču Simka Kabiljo – „Židovske kulturne scene Bejahad“ iz Zagreba je dobio svoju prvu književnu nagradu za priču „ El Bahar“. Autor je dva romana „Medju živima“ i „Porajmos“. Živi i stvara u Beču i Somboru. Član je Udruženja književnika Republike Srpske, Udruženja književnika Vojvodine, austrijskog PEN centra.

  • 14407921_2121610381397407_478874434_o
  • 14408059_2121610748064037_1559915503_o
  • 14424102_2121610021397443_15428282_o
  • 14424136_2121610098064102_114625536_o
  • 14438764_2121610291397416_1333317638_o
  • 14438927_2121610668064045_1950709641_o
  • 14438927_2121610934730685_452954679_o
  • 14438950_2121610791397366_753871120_o
  • 14446493_2121610428064069_1001340435_o
  • 14453858_2121610454730733_1263382041_o
  • 14453858_2121610511397394_1461396577_o
  • 14454009_2121610351397410_1344013866_o
  • 14454054_2121610551397390_664812534_o
Read 1782 times Last modified on Friday, 11 November 2016 11:32